22/07/2025
Во современиот свет, популацијата на миленици претставува продукт на длабоко антропоцентричен процес – вештачката селекција. Човекот, низ милениуми, селективно ги размножувал кучињата според сопствени естетски, практични или емотивни критериуми. Тоа резултирало со стотици раси кои, и покрај генетската припадност на ист вид (Canis lupus familiaris), покажуваат драматично различни морфолошки и бихевиорални особини. За жал, многу од нив страдаат од вродени патологии, како последица на екстремна селекција.
Посебно загрижувачки се примерите на брахицефални раси (како мопс, англиски булдог и пекинезер), кај кои е присутна испакната долна вилица (прогнатија), скратена носна шуплина, нарушено дишење (синдром на брахицефални кучиња), хронична хипоксија, стенозирани ноздри, како и проблеми со терморегулацијата и репродукцијата. Истражувањата укажуваат дека „брахицефалните раси имаат значително пократок животен век и почести здравствени интервенции“ (O’Neill et al., 2020, Canine Genetics and Epidemiology).
Овие кучиња не се резултат на природна адаптација, туку на естетски преференци на човекот. Нивната преживливост и репродукција зависат исклучиво од човечка грижа и контролиран узгој, а не од способноста за преживување во природна или полу-природна средина. Според М. Coppinger и Р. Coppinger (2001), „вештачката селекција води до закрепостена морфологија и нарушена функција кај миленичињата, особено кај популарните шоу-раси“.
Спротивно на тоа, фералните кучиња – оние кои живеат без човечка грижа, често во урбани и рурални средини – не се миленици. Тие се подложни на природна селекција, каде преживуваат само оние единки што се здрави, прилагодени на локалната средина, способни за набавка на храна, избегнување опасности и успешно репродуцирање. Нивната морфологија со текот на времето се стабилизира: средна големина (околу 15–20 kg), издолжен череп (долихоцефален тип), симетрични пропорции и умерено недоверлив однос кон луѓето.
Истражувањето на Raymond Coppinger и неговиот тим на над 400 улични кучиња во Мексико, Русија и Бугарија заклучува дека „фералните кучиња еволуираат според закони на урбана природна селекција, не според критериумите на домашни миленичиња“ (Coppinger & Coppinger, 2001; Coppinger et al., 2015).
Голем дел од јавноста, под влијание на активистички наративи, погрешно смета дека секое куче на улица е напуштен миленик. Иако напуштањето миленици претставува реален проблем, современите податоци покажуваат дека најголем дел од уличните кучиња потекнуваат од ферална, саморепродуцирачка популација, а не од директно напуштање (Boitani & Ciucci, 1995; Lord et al., 2013).
---
Ризици од популарната кампања „Adopt, don’t shop“
Во последните децении, кампањата „Adopt, don’t shop“ стекна глобална популарност – поттикната од медиуми, активистички организации и јавни личности. Целта е хуманистичка: да се охрабри вдомување наместо купување миленици. Но во пракса, оваа порака станува сè почесто некритички применувана како идеолошка догма, а не како дел од информирана политика.
Ризикот настанува кога оваа порака не прави разлика меѓу социјализирани миленици и ферални, несоцијализирани кучиња, кои со генерации живеат без контакт со луѓето. Ваквите животни не поседуваат когнитивен или поведенски капацитет за нормална интеграција во домашна средина. Присилната ресоцијализација често доведува до фрустрација, хроничен стрес, агресија или напуштање по вдомувањето – што го нарушува благосостојбата и на кучето и на човекот (Marston & Bennett, 2003; Herron et al., 2009).
Дополнително, кампањата „Adopt, don’t shop“ доведе до демонизација на контролираното, етичко одгледување, наместо фокусирање на вистинскиот проблем – неконтролираното улично размножување и нелегалната продажба. Тоа ги доведува во непријатна положба и оние граѓани што сакаат генетски проверено, предвидливо куче од одгледувач со етички стандарди – наместо случаен хибрид со непознато потекло и трауми.
---
Заклучок
Кучињата што се резултат на вештачка селекција – миленици – и кучињата што преживуваат преку природна селекција – ферални – претставуваат две фундаментално различни популации. Мешаниот третман на овие групи доведува до лоши политики, емоционални заблуди и неуспешни решенија. Решението за проблемот со уличните кучиња не лежи во романтизација, туку во научно, етичко и реално согледување на биолошките факти.
---
Користени извори:
Coppinger, R., & Coppinger, L. (2001). Dogs: A Startling New Understanding of Canine Origin, Behavior and Evolution. Scribner.
Coppinger, R. et al. (2015). “What is a free-ranging dog?” In The Domestic Dog: Its Evolution, Behavior and Interactions with People. Cambridge University Press.
O’Neill, D.G. et al. (2020). “Longevity and mortality of brachycephalic dog breeds in the UK.” Canine Genetics and Epidemiology, 7(1).
Boitani, L., & Ciucci, P. (1995). “Comparative social ecology of feral dogs and wolves.” Ethology Ecology & Evolution, 7(1).
Lord, K. et al. (2013). “A dog's-eye view of anthropomorphism.” Anthrozoös, 26(3).
Marston, L.C., & Bennett, P.C. (2003). “Reforging the bond — towards successful canine adoption.” Applied Animal Behaviour Science, 83(3).
Herron, M.E., Shofer, F.S., & Reisner, I.R. (2009). “Retrospective evaluation of the effects of diazepam in dogs with anxiety-related behavior problems.” Journal of the American Veterinary Medical Association, 234(10).